Upo­zo­re­nja iz ti­ma An­ge­le Mer­kel da bi se Mo­skva „mo­gla me­ša­ti” u nje­mač­ke iz­bo­re, strah bal­tič­kih dr­ža­va da bi ih Ru­si­ja „mo­gla oku­pi­ra­ti”, pri­jet­nje bri­sel­skih eli­ta da bi se EU „mo­gla ras­pa­sti” ako se ne pri­hva­ti vi­zi­o­nar­ska po­li­ti­ka nje­mač­ke kan­ce­lar­ke, tvrd­nje da bi se u Austri­ji „mo­gao vra­ti­ti” na­ci­zam – sve to po­ka­zu­je da Uni­ja ne­ma na­mje­ru da u sko­ri­je vri­je­me na­pu­sti ko­njunk­tiv i vra­ti se u re­al­ni svi­jet.
A i za­što bi, kad po­li­tič­ki ko­njunk­tiv nu­di pri­li­ku za udo­ban ži­vot i ma­lu od­go­vor­nost. „Kad bi”, „da bi”, „mo­glo bi” – sve te po­li­tič­ke dis­po­zi­ci­je stva­ra­ju zo­nu vi­so­kog kom­fo­ra ko­ja vla­da­ju­ćim eli­ta­ma da­je pri­li­ku ne sa­mo da kre­a­tiv­no za­hva­ta­ju u re­al­nost, već i da je po po­tre­bi i is­klju­če iz kal­ku­la­ci­je.
Tač­no je da je i do sa­da va­ži­lo ka­ko je po­li­ti­ka umjet­nost mo­gu­ćeg, ali to „mo­gu­će” se ni­je shva­ta­lo gra­ma­tič­ki, već se od­no­si­lo na re­al­no iz­vo­dljiv, u stvar­no­sti ute­me­ljen, ra­ci­o­nal­no de­fi­ni­sa­ni set rje­še­nja.
Iako ta­ko ne iz­gle­da na pr­vi po­gled, u flo­sku­li „po­li­ti­ka je umjet­nost mo­gu­ćeg” ne­ma trun­ke ko­njunk­ti­va, sa­mo tvr­dih i bol­nih od­lu­ka ko­je se do­no­se na dnev­noj osno­vi.
Evo jed­nog ak­tu­el­nog pri­mje­ra u pri­log toj te­o­ri­ji: sva­ki eko­no­mi­sta zna da se mo­že ima­ti do­bro sre­đe­na so­ci­jal­na dr­ža­va ili slo­bod­ne mi­gra­ci­je.
Sva­ka dr­žav­na vlast ko­ja se od­lu­či za otvo­re­ne gra­ni­ce, zna, kao je­dan pu­ta je­dan, da će joj se so­ci­jal­ni si­stem da­va­nja sru­ši­ti: u Šved­skoj ra­ni­je, u Nje­mač­koj ka­sni­je, u Austri­ji upra­vo sa­da. Sva­ka ko­ja se od­lu­či za re­strik­tiv­nu mi­gra­ci­o­nu po­li­ti­ku zna da spa­sa­va so­ci­jal­ni mir ili ba­rem ku­pu­je vri­je­me dok ne smi­sli ka­ko da za­u­sta­vi nje­gov ko­laps.
Či­sta ili-ili si­tu­a­ci­ja, u ko­joj su ko­njunk­ti­vi, on­da kad se po­ja­ve, sta­ti­stič­kog, ma­te­ma­tič­kog, kon­tr­o­li­sa­nog ti­pa. U lo­gič­kom mi­šlje­nju va­ži­li bi ta­kvi kao skrom­ni, ne­za­htjev­ni ko­njunk­ti­vi.
Fe­no­men sa ko­jim po­sled­njih go­di­na ima­mo po­sla, a naj­ka­sni­je od iz­bi­ja­nja „Arap­skog pro­lje­ća” u či­stom ob­li­ku, ne sla­vi vi­še po­li­ti­ku kao umjet­nost mo­gu­ćeg, već kao dik­tat že­lje­nog, teh­ni­ku za­mi­šlje­nog i be­a­ti­fi­ka­ci­ju tvr­do­gla­vog.
Na gor­njem pri­mje­ru to bi iz­gle­da­lo ova­ko: mi, eli­te, ho­će­mo i otvo­re­ne gra­ni­ce i so­ci­jal­nu dr­ža­vu. Ako re­al­ne či­nje­ni­ce ne ko­o­pe­ri­ra­ju, tim go­re po či­nje­ni­ce.


Stra­te­gi­ja mak­si­mal­nog do­bit­ka

Pr­va po­sle­di­ca ta­kve re­de­fi­ni­ci­je po­li­ti­ke na evrop­skom ni­vou je­ste da su po­li­ti­ča­ri EU iz­gu­bi­li spo­sob­nost kom­pro­mi­sa.
Osim sa Tur­skom, re­kao bi ne­ko, mi­sle­ći da je sru­šio te­o­ri­ju – kad, u stva­ri, ni­je. Ono što se po­ja­vlju­je kao vi­so­ki prag to­le­ran­ci­je pre­ma tran­sfor­ma­ci­ji Tur­ske u pre­zi­di­jal­nu dik­ta­tu­ru azi­jat­skog ti­pa, ni­je ko­lek­tiv­ni kom­pr­o­mis EU, već, na­pro­tiv, re­zul­tat od­su­stva kom­pro­mi­sa u lič­nom po­li­tič­kom pro­fi­lu An­ge­le Mer­kel.
Po­pu­šta­nje slu­žbe­noj An­ka­ri, ne sa­mo u kon­tek­stu unu­tra­šnje po­li­ti­ke, već i pre­ma nje­nim pro­bu­đe­nim te­ri­to­ri­jal­nim ape­ti­ti­ma pre­ma Ira­ku ili Bal­ka­nu, ne­ma to­li­ko ve­ze sa EU, ko­li­ko sa nje­mač­kom kan­ce­lar­kom.
Ako bi di­gla ru­ke od iz­bje­glič­kog di­la sa Er­do­ga­nom, Mer­ke­lo­va bi mo­ra­la pri­zna­ti da je ne sa­mo otvo­ri­la evrop­ske gra­ni­ce u av­gu­stu pro­šle go­di­ne, ne sa­mo po­sto­je­ći mi­gra­ci­o­ni pri­ti­sak pre­tvo­ri­la u mi­gra­ci­o­ni stam­pe­do, ne sa­mo po­di­gla nje­mač­ku de­sni­cu na no­ge već i go­di­nu da­na bi­la igrač­ka u ru­ka­ma tur­skog pred­sjed­ni­ka, nje­go­va lič­na ban­ka za fi­nan­si­ra­nje tur­skog po­vrat­ka u dik­ta­tu­ru.
Pri­zna­ti to, po­go­to­vo ovo po­sled­nje, zna­či­lo bi po­ka­za­ti sprem­nost za kom­pro­mis, oso­bi­na ko­ju je kan­ce­lar­ka po­la­ko gu­bi­la to­kom svo­jih 11 go­di­na na vla­sti i sa­da pot­pu­no osta­la bez nje.


Spi­sak Uni­ji­nih (ne)kom­pro­mi­sa je vr­lo dug

Ru­si­ja je ne­pri­ja­telj, tu ne­ma kom­pro­mi­sa. Sank­ci­je su bez al­ter­na­ti­ve. Evrop­ski par­la­ment je čak bio spre­man da zga­zi slo­bo­du jav­ne ri­je­či, mi­šlje­nja i štam­pe, jed­no od osnov­nih sa­kro­sant­nih pra­va li­be­ral­ne de­mo­kra­ti­je, ne bi li do­ka­zao te­zu da sa Mo­skvom u uspo­nu ne­ma kom­pro­mi­sa. Even­tu­al­no sa Mo­skvom u si­la­sku, ali on­da se na­rav­no po­sta­vlja pi­ta­nje: „Za­što?”
Islam­ska dr­ža­va ni­je ni­šta opa­sni­ja po slo­bo­dan svi­jet od Ru­si­je. Ne­ma kom­pro­mi­sa. Da se tu even­tu­al­no ra­di o jed­noj ili-ili si­tu­a­ci­ji, da bi, bar iz raz­lo­ga ope­ra­tiv­no­sti, tre­ba­lo na­pra­vi­ti top-li­stu ne­pri­ja­te­lja, pa se on­da sa dru­go­pla­si­ra­nim uje­di­ni­ti pro­tiv pr­vo­pla­si­ra­nog, ili sa pr­vo­pla­si­ra­nim pro­tiv dru­go­pla­si­ra­nog, to je ne­što što vr­hun­skoj hi­je­rar­hi­ji EU ne pa­da na pa­met. Sva­ki kom­pro­mis je tru­li kom­pro­mis.
Ho­ror sce­na­rio da bi se kao part­ner iz nu­žde is­po­sta­vi­la ID ili ne­ka od nje­nih fi­li­ja­la, čak i ni­je pu­sti sci­en­ce fic­tion, bu­du­ći da je upra­vo to si­tu­a­ci­ja zbog ko­je Ru­si pro­zi­va­ju Ame­ri­kan­ce oko Ale­pa.
In­te­gra­ci­ja sto­ti­na hi­lja­da, u per­spek­ti­vi mi­li­o­na, mu­sli­man­skih use­lje­ni­ka u sta­ra evrop­ska dru­štva ne­ma al­ter­na­ti­vu. To što in­te­gra­ci­ja ne funk­ci­o­ni­še sa­da, ne zna­či da ne­će funk­ci­o­ni­sa­ti za sto ili sto i ku­sur go­di­na. Čak ima in­di­ci­ja da bi on­da bi­la mno­go lak­ša, jer bi se flek­si­bil­ne, u vi­so­koj mje­ri se­ku­la­ri­zo­va­ne hri­šćan­ske ma­nji­ne la­ko in­te­gri­sa­le u no­vu mu­sli­man­sku ve­ći­nu.
Glo­bal­na mi­gra­ci­ja je ne­za­u­sta­vlji­va, tu ne­ma kom­pro­mi­sa. Je­di­ni na­čin bi bio da Uni­ja poč­ne da bra­ni svo­je spolj­ne gra­ni­ce kao pra­vu dr­žav­nu gra­ni­cu, ali to ne do­la­zi u ob­zir, jer bi to on­da li­či­lo na voj­nu ope­ra­ci­ju, a tu ne pra­vi­mo kom­pro­mi­se.
Osim to­ga, i kad bi to htje­la, Uni­ja ne­ma voj­sku. Ima­mo sa­mo naj­ja­ču voj­nu si­lu na svi­je­tu, NA­TO, ali nje­go­va funk­ci­ja ni­je da bra­ni spolj­ne gra­ni­ce EU, već da pro­vo­ci­ra Ru­se, a to je full ti­me job, 24/7. Plus, NA­TO tre­ba ču­va­ti za ozbilj­ne van­red­ne si­tu­a­ci­je, ako opet tre­ba bom­bar­do­va­ti ne­ku ma­lu evrop­sku dr­ža­vu ili utje­ri­va­ti par­la­men­tar­nu de­mo­kra­ti­ju i mo­der­ni fe­de­ra­li­zam u dru­štva klan­skog ti­pa or­ga­ni­za­ci­je ili li­je­či­ti bal­tič­ke ko­lek­tiv­ne psi­ho­ze.
Mo­skva je uni­šti­la Alep i skri­vi­la smrt sto­ti­na hi­lja­da ne­du­žnih lju­di. Ne­ma pro­sto­ra za kom­pro­mis. To da su is­hi­tre­ne ame­rič­ko-evrop­ske in­ter­ven­ci­je u Ira­ku i Av­ga­ni­sta­nu de­sta­bi­li­zo­va­le či­ta­ve re­gi­o­ne (Pa­ki­stan, Tur­ska, kurd­sko pi­ta­nje, Li­bi­ja, Ma­li) vje­ro­vat­no je tač­no, ali je ne­bit­no.
To da smo is­hi­tre­no apla­u­di­ra­li „Arap­skom pro­lje­ću” je tač­no, ali jed­na­ko ne­bit­no. Re­a­go­va­li smo iz hu­ma­ni­stič­kog, a ne aka­dem­skog re­flek­sa. Ni­je nam pa­lo na pa­met da je za li­be­ral­nu de­mo­kra­ti­ju po­treb­no ima­ti ba­rem dje­li­mič­no kom­pa­ti­bil­ne, isto­rij­ski raz­vi­je­ne in­sti­tu­ci­je, kao što su, na pri­mjer, in­sti­tu­ci­je po­li­tič­ke re­pre­zen­ta­ci­je, pra­va i prav­de, lo­jal­no­sti (dr­ža­vi, a ne kla­nu), re­li­gi­je, bra­ka, po­ro­di­ce, obra­zo­va­nja, dru­štve­ne mo­bil­no­sti... Ko je ika­da pri zdra­voj pa­me­ti mo­gao po­mi­sli­ti da su sve to za­i­sta bit­ni pred­u­slo­vi?
Na­ša evrop­ska bi­rač­ka ti­je­la se sve vi­še okre­ću od nas. Ne­ma ve­ze, mi sa nji­ma ne­će­mo pra­vi­ti kom­pro­mi­se. Re­gi­o­nal­ne po­li­tič­ke eli­te pa­da­ju kao žr­tve na­ci­o­nal­nih po­li­ti­ka. Na­ci­o­nal­ne po­li­tič­ke eli­te pa­da­ju kao žr­tve po­li­ti­ke EU. Po­li­tič­ka eli­ta EU pa­da kao žr­tva bes­kom­pro­mi­sno­sti kan­ce­lar­ke Mer­kel. Svi se nag­nu­li kao do­mi­ne, ali sve­jed­no, kom­pro­mi­sa ne­ma.
(RTS)


Ili će bi­ti ka­ko ja ho­ću, ili ka­ko ti ne­ćeš

Mak­si­mi­za­ci­ja do­bit­ka sa stra­ne bri­sel­ske hi­je­rar­hi­je EU ne bi to­li­ko bi­la pro­blem da je isto­vre­me­no pra­će­na zdra­vim ko­rek­ti­vi­ma ili-ili for­mu­le. Čak i u ra­di­kal­no me­ga­lo­man­skoj fa­zi, jed­na vla­da­ju­ća eli­ta uvi­jek mo­že po­pra­vi­ti svo­je op­ci­je na tr­ži­štu re­al­nih či­nje­ni­ca ako di­le­mu po­sta­vi na sle­de­ći na­čin: ili ide­mo u mak­si­mal­no ostva­re­nje na­mje­ra, ili u pro­past.
Da li mi že­li­mo da pro­pad­ne­mo? Ako je od­go­vor ne, on­da sli­je­di ne­ka­kav kom­pro­mis.
Ali u kru­go­vi­ma eli­ta EU ovog tre­nut­ka se oči­gled­no ne raz­mi­šlja kroz prak­tič­na po­ma­ga­la ili-ili du­ble­ta, već kru­to: mi smo no­si­o­ci uz­vi­še­nih ide­ja, uz­vi­še­ne ide­je ne­ma­ju al­ter­na­ti­vu, mi smo bez al­ter­na­ti­ve.
S jed­ne stra­ne, že­le što vi­še de­mo­kra­ti­je, s dru­ge, od­bi­ja­ju re­zul­ta­te iz­bo­ra. Sad vi­še ne sa­mo po Evro­pi već i u Ame­ri­ci; sad vi­še ne sa­mo u in­di­ka­ti­vu već i u ko­njunk­ti­vu, una­pri­jed: Ru­si „bi mo­gli” da spri­je­če re­i­zbor Mer­ke­lo­ve u Nje­mač­koj, kao što su za­u­sta­vi­li di­na­sti­ju Klin­ton u Ame­ri­ci.
Po­li­tič­ke eli­te EU, s jed­ne stra­ne, tra­že le­gi­ti­ma­ci­ju od su­ve­re­na, s dru­ge ga pre­zi­ru. Oslu­šku­ju iz­bor­no ti­je­lo, da bi ura­di­li su­prot­no. Pi­ta­ju iz­bor­no ti­je­lo za vo­lju, da bi je zga­zi­li. Tra­že po­tvr­du od­o­zdo, a vla­da­ju za ne­be­ske prin­ci­pe, kao sred­njo­vje­kov­ni kra­lje­vi.
Eli­te EU ne­ma­ju ni že­lju za kom­pro­mi­som, ni al­ter­na­ti­vu, za raz­li­ku od su­ve­re­na, ko­ji se uvi­jek al­ter­na­tiv­no mo­že od­lu­či­ti za de­sni­cu. Za­to bi eli­te EU valj­da bi­le pa­met­ne, a su­ve­ren glup i za­pu­šten.
Na dje­lu je za­bri­nja­va­ju­ći trend. Od­bi­ja­nje Za­pa­da da se su­o­či sa re­al­nim sta­njem stva­ri je­ste ja­ko lo­ša vi­jest.
Ne sa­mo za za­pad­na dru­štva, već i za one ze­mlje što su pri­hva­ti­le i da­lje o svom tro­šku raz­vi­ja­le uni­ver­za­li­stič­ke prin­ci­pe ko­ji su stvo­ri­li sna­gu Za­pa­da. Ze­mlje kao Ru­si­ja ili, u još ve­ćoj mje­ri, Sr­bi­ja, ze­mlje ko­je su in­te­re­sno i eg­zi­sten­ci­jal­no dio Za­pa­da, čak iako su nji­ho­vi isto­rij­ski iden­ti­te­ti po­sta­vlje­ni ši­re od to­ga.
Ta­kve ze­mlje se sad pi­ta­ju: ko­ji im je bog? Za­pad je od re­ne­san­se do kra­ja 20. ve­ij­ka uvi­jek sve ra­dio u svo­ju ko­rist. Za­što sa­da od­jed­nom vi­še ne?
Za­što sa­da od­jed­nom ra­di ne­što što u kraj­njem efek­tu po­či­nje da li­či na su­i­cid Za­pa­da?(RTS)